na ramenu nemiru, prepustena zudim,
polako voz beznadja,dolazi po svoje,
u koji cu vagon?Kako da presudim?
Dok lokomotiva,uz zvizduk zastaje,
otvara se vrata svih pustih vagona,
neodlucno mislim u koji da udjem?
Otezale noge,obe teska tona....
Nasumice idem ka lokomotivi,
sablast tvoga lika pokrece masinu,
polete voz nekud u pravcu beznadja,
ozivljavam proslost,brisuci prasinu!
U prvom vagonu,zatekla sam tugu,
rasirila ruke,na nedra me privi,
u kupeu pustom,otvara mi srce,
da u meni ona vec odavno zivi....
U drugom je nada u vagonu zelja,
da sve nije proslost da postoji sutra,
da izvire kipi iz vrela mog srca,
da ce jednom doci sjajna,bela jutra...
U trecem me razum,hladnom vodom mije,
i realnost istinu, u lice mi sasu!
Opijeno srce,trezni hladnom glavom,
para bolom dusu,ostrinom u glasu!
Jednog dana moram doneti odluku,
voz beznadja samo proci ce kraj mene,
bacicu prasinu u oci proslosti,
prodacu uspomene,ispod svake cene!
Нема коментара:
Постави коментар