Obelezena

Obelezena zigom-tvojih usana,
po citavom telu tvojim dodirom,
da umirem ,da te sanjam zauvek
i nestao opcinjen nekim novim hirom..

Stojim napustena,pustinja mi slicna,
u dusi mi pauk mrezu izatkao!
Niko mi ne treba,tvoj oziljak boli,
obelezje sto si meni davno dao...

Ljudi me zaziru ,gledaju k'o duha,
cujem kako sapcu ulicom kad prodjem!
Necu da me zale, zalim sama sebe,
iz koze da iskocim, tako mi dodje...

Jos me usne bride od poljupca slasnog,
nevidljivu tvoju ruku, osecam po telu...
Sto si tako stvaran,u mom zdravom umu,
toliko si mocan da me kidas celu!

Kidas me i sitnis ,kao staru ritu,
nemilice cepas na hiljadu komada!
Vetar me raznosi po citavom svetu,
a kisa me obnavlja, kad krene da pada.

Obelezena tako trosim prazne dane
sluzim zivotu,nek' zuri, ubrza,
volela sam strasno ne zaleci sebe!
Stvaram jos tvoj lik u magli bolnih suza...

Bezim

Pogled mi zastao, na zeni u cudu,
gledam je a njen mi zivot -slika strana,
i dok bezim tako od sopstvenog tela,
-slobodno, lebdim ka svetlosi dana.

Bezim od boli sto joj telo grci,
od najezde suza sto joj pogled mute,
dok iznemoglo klone, izmucena, prazna,
na zgrcenom kolenu, glave pognute.

Jecaj joj je zamreo u gorkom grlu,
polako jenjava dok joj telo klone,
ne zelim nazad u razoreno telo,
radije bih dalje, od te tuzne zone.

Dok lutam beskrajem, prepustena mirom,
pitanje jedno dusu mi golica:
-zasto je ljubav naivna i prosta
i da ne uoci, kad dodje varalica?!

Vracam se u svoje poruseno carstvo,
moram sama sebi u oci da pogledam
i da telu vratim ,povredjenu dusu,
mali zracak snage-spas da se ne predam.

Kukavicko srce

Na tvom sam terenu nepristupacnom,strmom
gde rastu cvetovi kaktusa i ruze.
tvoja me lepota zanosno osvaja,
al' zauzvrat dusa, nista mi ne pruza..

Kao da na ledenom,bregu bosa hodim,
dok mi cilj izmice-ruke su mi prazne,
trazim u tebi ljubav, pokajanje
-pronalazim, bezdusnost, tvoje kazne...

Kako pozelim da ti taknem ruku,
od postelje trnja da stvorim latice,
ne das da ti pridjem,hladnocom me bodes
ledeno ti srce,zaledjeno lice!

Gnojne su mi suze, umile obraze,
zadnje kapi strpljenja -tocim i brojim!
Nada se gasi, u jutru, dok zvezde blede
samo sam zelela da u tebi postojim...

Mozda sam trazila previse od tebe,
tvoj najveci poraz -kukavicka mana,
da umesto zime, primis malo sunca,
i poklanjas dusu, bez tih gnojnih rana!

Kukavicko srce ne da,da se menjas,
narciozan,hladan -siguran u sebe..
Zadovoljan povrsnoscu svojih noci,
odvode me cvetne staze sto dalje od tebe....

Presto ljubavi...

Cepaš se srce,kidaš se k'o struna,
al' nova te ljubav ponovo zaceli,
beskrajnu tugu izdržah dušo,
sve dok se nismo ona i ja sreli....

Na noge sam opet a klečah pred tobom
i nežno sjaji mi ljubav u oku,
a nekad sam bio slepac od suza,
vraća se reka svom starom toku...

Uzalud šaptao seni na prozoru,
milovao senke na mračnom zidu,
mirisao jastuk što ti kosu pleo
i plakao, okrenut leđima, muškom stidu....

Tražio te u ledenim jutrima,
u magli što razdvaja noći od zore,
bezbroj sam puta pisao ti ime
na maglovite,vrelim dahom prozore...

Klečah pred slikom, zgužvanom u grču,
ti mi se smešiš,bol te moj ne dotiče,
a ja te stvaram,da nisi slika,
čak i vidim pogled da ti se miče...

U sutonu noći,pružah ti ruke,
tad osetih stisak ruke,tople žene,
koja me vraćala polako u život,
sve dalje odvodila, od tvoje sene...

I silnu ljubav uzdišem duboko,
sreća me opija nju kad pogledam,
dok gorim u vihoru ljubavnog plama,
na presto ljubavi -očaran sedam...

Brod snova

Drhtim, želim, hoću taj zamišljen dodir,
duša srećna jezdi, niz pučinu snova,
kako me usrećuješ, šapućem zvezdama,
dok mi snovi daruju iskušenja nova.

Čamac snova vodi me do ostrva zvezda,
ti upravljaš kormilom uspavanog broda,
oooo kako me voliš, dok mi srce vapi,
svake noći željna, nova epizoda....

Od najcrnjih noći stvaraš zlatne niti,
niti koje boje, osmeh srećne žene,
dok nas nose struje, tog beskraja sjajnog,
gde me srećnom čine, ruke tvoje sene.

Znam da ću sutra preklinjati sebe!
Dok mi pusti prsti, prazne ruke lome,
i sada dok podsvest opominje srce,
iz snova u stvarnost, sutra nemam kome....

Sve što mi je ostalo to je beg u beskraj,
kroz pučinu snova na brodu utvara,
dok upravljam kormilom, sreća isčezava,
kapetan sam broda, koga život vara.

Polako brod tone i stvarnost se budi,
dok mi zlatne niti, briše jutro sivo,
sa brodom nestaje tvoja draga sena,
za sve mi je ovo sivo jutro krivo....

Megdan istine

Zrnevlje junastva,stremi mi u srcu,
svaki dan po jedno zrno me osnazi,
a ruke mi sklopljene na srcu lete,
stojim na megdanu istine i lazi..

Ti!!!Prosipas slatke,nelogicne reci,
poklanjas bez stida lazna ubedjenja!
U meni zri sud pravde i istine!
Ova noc bez lazi sve od sutra menja....

Sazrela je pravda u ranjenoj dusi,
jer sve sto zelim nek istina pobedi!
U srcu mi izvire vrelo bistre vode.
Vrelo koje neda da ga tvoj led sad ledi!

Ne dam da pomutis ovu bistru vodu!
Ne dam da zaledis vrelo pravde zedno,
ne zelim ocaj,jad i cemer duse,
ni da bude gnevno,ovo srce cedno!

Kukavicki uzmices pred naletom pravde,
plasis te sta vidis u pogledu casnom...
Pletes zadnjim dahom,slatke prazne zbori
dok istina izvire,polako al' jasno...

Na megdanu istine i lazi jos stojim
u ovom okrsaju pobedjuje zena!
Ipak,na pocetku usamljena stojim,
sigurna sta zelim,cvrsta kao stena!

Sa zeljom u srcu da me neko voli,
iskreno i casno, bez maske i lazi,
ma neka mi sutra samocu donosi,
sa zarom u oku pravu ljubav trazim...

RANJENA LAVICA....

Nocas sva stremim,k'o ruza na vetru,
dok u tvome oku trazim zracak mali,
jer najmanji dodir tog pogleda dragog,
moje srce snazi,moju dusu gali...

Sa strepnjom trazim,plam u oku milom,
a ti krades oci i gasis mi zelje,
uskracujes mi pogled-obasjan toplinom!
Nocas mi u srcu umire veselje....

Otvaram ti srce i jato mi krene,
sa drhtavih usana lavica zacvili....
Povredjena slomljena i ne biram reci
sa bolom i zebnjom opirem se sili...

K'o kosava zavijam,kidam sve pred sobom,
dok u meni topot konja odzvanjava,
iz ranjene lavice,jecaj noc prelomi,
a u dusi mi besni kosava prava...

Ne, nemam razuma da trezveno mislim,
ni da kraj sagledam smirene pameti!?
Jer zena se daje dusom,vrelim srcem,
dok joj razum cesto sa zvezdama leti...

Povratih na casak zrno dostojanstva,
okrenuta ledja- rekose ti"idi"!!!
Kosava te sledila u gluvoj noci,
lik slomljene zene,sve manje se vidi.....

VERA LJUBAV,NADA

Koracam po snovima,sigurna u sebe,
oblaci su moje staze put beskraja...
Nebeske mi zvezde-stanice radosti,
put napred me vodi do rajskih odaja...

Osecam te silno,tvoj miris i dodir,
nevidljivu ruku sto me sebi zove,
dok tonemo lako u meke oblake,
zadovoljna tonem u presracne snove..

Jedino u njima srce mi je budno.
Njegove se zelje uslisuju sada
i koracam snena, ono me predvodi
na ostrvu zvezda gde postoji nada...

Pa me vodi tako po nebeskom svodu,
sa zvezde na zvezdu u neznanom smeru,
tamo gde cu kletvu baciti pod noge,
na zvezdanom tronu, da osnazim veru.

Koracam po snovima,hodim po zvezdama
a srce mi hrani i vera i nada!
Pogazih ja ocaj i odbacih kletvu,
samo da ja nadjem svoju ljubav sada...

Osecam te tu si, budna su mi cula,
srce mi treperi dok lagano hodim,
i ljubav cu naci sigurno je srce
hrabro napred srlja i sve cvrsce vodi...

Sa istoka sunce proteralo snove,
zasenilo zvezde-beskrajom zavlada,
u oci se nadziru tragovi radosti,
a srce mi preplavi VERA, LJUBAV ,NADA...

Hodnici zaborava...

Na prstima hodim, hodnicima zaborava,
da te ne probudim,dok ti mirno spavas.
Ususkan u srcu,u ljusturi krhkoj.
nema,tako setam,putem zaborava...

Oci su mi sklopljene ,u njima te cuvam,
bojim se nestaces kad otvorim oko...
Zenica si moja,moje sunce vrelo..
Gnezdo ti je srce,ti si njegov soko!

Hodnicima crnim,neumorno hodim,
gde trazim zaborav,al' ne dam secanja!
U njima ti vladas,vladaru proslosti.
Uzalud,olako,data obecanja...

Lezis mi na rani,lecis je i bolis,
u srcu mi vlada zaborav,cas nada.
U oku te mije,suza topla,sjajna,
niz obraz se lako iskrada i pada...

Zato nema hodim,samo mirno spavaj,
nek' cuti secanje,da te ne probudi.
U narucju srce ljuljuska te tiho,
da li dobro cinim,zivot nek' mi sudi!

I cvrsto te drzim u srcu da zivis
cuvam tebe tajno, u zenici oka,
dok iz njega teces,izdajes me bolno,
moja rano gorka, k'o more duboka...

Pred izlazom stojim,zaborava dugog
i slike proslosti, moje misli roje,
polako sa suzom,izviris iz srca,
secanje na tebe,ne dam!To je moje...

STVORENA ZA TEBE

Izvajana sam od strasti i ljubavi,
da celcitim bicem za tebe stremim,
vajao me Bog od tvoga rebra - covece,
da pripadam tebi, ti pripadnes meni!

Vajao me Bog za tvoje zelje, price,
da na tvom ramenu stvaramo zajednicka htenja.
U ocima mi udahnuo tvoj lik da velicam,
dok me vodis napred u slatka iskusenja.

Stvorio me od tvog srca, sacinio,
pa me stavio u tvom bicu da zivim!
Da ti tecem kroz vrelu krv, zuborim,
da ti budem sunce u danima sivim!

Vajao me prema tvojim culima, rukama,
sa desne strane tebe- moj je presto!
Da brojim tvoje, uzvrele otkucaje,
dok na ramenu ti usnula tonem - na samo moje mesto!

Pa se svake noci, zahvaljujemo Bogu,
na daru ove bozanske ljubavi i srece,
na plodovima moje blagorodne utobe,
ova ljubav je slasno bozansko umece.

Nacinjena sam od rebra tvoga za tebe!
Od tvoga srca - da u tebi zivim!
Da te velicam covece jedini,
da te volim iskreno, zauvek tebi divim...