Pogled mi zastao, na zeni u cudu,
gledam je a njen mi zivot -slika strana,
i dok bezim tako od sopstvenog tela,
-slobodno, lebdim ka svetlosi dana.
Bezim od boli sto joj telo grci,
od najezde suza sto joj pogled mute,
dok iznemoglo klone, izmucena, prazna,
na zgrcenom kolenu, glave pognute.
Jecaj joj je zamreo u gorkom grlu,
polako jenjava dok joj telo klone,
ne zelim nazad u razoreno telo,
radije bih dalje, od te tuzne zone.
Dok lutam beskrajem, prepustena mirom,
pitanje jedno dusu mi golica:
-zasto je ljubav naivna i prosta
i da ne uoci, kad dodje varalica?!
Vracam se u svoje poruseno carstvo,
moram sama sebi u oci da pogledam
i da telu vratim ,povredjenu dusu,
mali zracak snage-spas da se ne predam.
Нема коментара:
Постави коментар