Drhtim, želim, hoću taj zamišljen dodir,
duša srećna jezdi, niz pučinu snova,
kako me usrećuješ, šapućem zvezdama,
dok mi snovi daruju iskušenja nova.
Čamac snova vodi me do ostrva zvezda,
ti upravljaš kormilom uspavanog broda,
oooo kako me voliš, dok mi srce vapi,
svake noći željna, nova epizoda....
Od najcrnjih noći stvaraš zlatne niti,
niti koje boje, osmeh srećne žene,
dok nas nose struje, tog beskraja sjajnog,
gde me srećnom čine, ruke tvoje sene.
Znam da ću sutra preklinjati sebe!
Dok mi pusti prsti, prazne ruke lome,
i sada dok podsvest opominje srce,
iz snova u stvarnost, sutra nemam kome....
Sve što mi je ostalo to je beg u beskraj,
kroz pučinu snova na brodu utvara,
dok upravljam kormilom, sreća isčezava,
kapetan sam broda, koga život vara.
Polako brod tone i stvarnost se budi,
dok mi zlatne niti, briše jutro sivo,
sa brodom nestaje tvoja draga sena,
za sve mi je ovo sivo jutro krivo....
Нема коментара:
Постави коментар